Milorad Petrović Seljančica rođen je na selu i sem poslednjih deset godina ceo život je proveo na selu, gde je za vreme svoga učiteljovanja (Krčmari, Ranilović, Stojnik, Mladenovac-selo). Teško bolestan, živeći u stalnoj bedi i nemaštini, umire na Mihailovcu kod Beograda 17.04.1921. godine ne dočekavši svoj 46. rođendan.
Sigurno ste čuli pesmu i stihove:
Igrale se delije, nasred zemlje Srbije, sitno kolo do kola, čulo se do Stambola
Stihovi se nalaze u ANTOLOGIJI SRPSKIH SVEČANIH PESAMA
Njih je napisao Milorad Petrović - Seljančica . Mladenovčanin, pesnik, učitelj, srpski ratnik i na kraju svoga života tragičar.
Čudna je sudbina nekih naših stari(ji)h pesnika: pesme su im još za života postale toliko popularne da su zašle u narod i poistovetile se sa narodnim tvorevinama, a oni sami, njihovi autori, ostali su zaboravljeni.
" Igrale se delije " su priča ( pesma ) za sebe. Gotovo da se ne moze među srpskim pesnicima naći onaj koji je u ovolikoj meri, i ovako uspešno, " prizivao " sebi kompozitore. Konkurentni Miloradu Petrović Seljančici bii mogli biti, u tom pogledu, B. Radičević, Đ. Jaksić, Zmaj i V. Popa. Svi oni su kudikamo značajniji od njega; nijedan, međutim, nije pevljiviji. Pevljivost se ne može uzeti za manu kada je o lirici reč. Pogotovo kada je pesnik hteo, i uspeo, da je ostvari. Seljančica se lako peva . U pregledu " Srpska kjiževnost 1904. godine " piše kako pesnik iz Velike Ivanče - Mladenovac " peva sveže, melodične pesme, veoma uspele odjeke lirskih narodnih pesama ". Seljančica nije klasik srpskog pesništva, ali jeste nesumnjiva književna činjenica. Niko ko se u pesništvo iole razume ne može ga pobrkati s drugim pesnikom. Znaju ga i oni koji za njega nisu čuli. Ako im nije u duhu, nesumnjivo im jeste u uhu. Jeste, i ostaje, trubadur u opancima.
Ko od STARIJIH , recimo, ne zna pesme: Jesen stiže dunjo moja, Ne luduj Lelo, čuće te selo, ili Igrale se delije na primer. (O navijačima popularnog beogradskog sportskog kluba, što se poslednje tiče, i da ne govorimo!)
Milorad Petrović je u mladosti bio gotovo uvek viđen u šumadijskoj narodnoj nošnji, a ispod gornje košulje, kažu, nosio je amajliju-platneni zamotuljak u kome je čuvao grumen zemlje sa njiva svoj rodne Velike Ivanče. Iz Petrovićevog “beogradskog perioda” pomenimo i njegova drugovanja sa Borom Stankovićem, Disom i Simom Pandurovićem i... jednu anegdotu.
Požali se Milorad jednom prilikom, poznatom beogradskom optičaru Šajnesonu na izdavača Gecu Kona, koji je odbio da mu plati obećanu akontaciju. Šajneson tada predloži pesniku da mu ovaj napiše reklamu u stihu, za koju će biti dobro plaćen. Znajući u kakvoj je nevolji, Milorad brzo smisli sledeće:
Oči kvari Geca Kon,
A popravlja Šajneson.
Kao nagradu, za svaku reč Milorad je dobio po jedan dukat.
Trajnija od dukata, ostaje naravno poezija Milorada Petrovića Seljančice.
Jovan Dučić u članku objavljenom u “Našem Selu” (1929) ističe sledeće:
“U Srbiji je država seljačka, dinastija seljačka, vojska seljačka, a seljačka literatura pod imenom narodnih pesama i narodnih pripovedaka dala je nama pesnicima sve obasce figura i metafora, savršen metar i ritam stiha, često čak i bezazlene ali lepe rime. On što italijanski pisac uči iz “Božanstvene komedije” naš pisac može, bez svakog drugog napora, da nauči iz raskošnog izvora te literature koje je delo našeg seljaka. Mislim da nema primera sličnog u istoriji ni jedne druge rase.”
Zar tvorac “Seljančice” nije najbolji primer za navedene stavove velikog Dučića? Uostalom na to je još ranije jasno ukazao i sam Jovan Skerlić.
“Ugledajući se jako i uspešno na narodnu lirsku pesmu, Milorad Petrović je seoski pesnik, kao što je Janko Veselinović seoski pripovedač”, stoji u “Istoriji srpske književnosti” (Beograd, 1914).
Igrale se Delije - muziku je komponovao Božidar Joksimović 1919. godine. Pesma kao da samo ponavlja želje srpskih ratnika koji su u Balkanskom ratu kretali na Jedrene, zauzimali ga i vraćali se kući. Stari ratnici pričali su da im je mnogo žao sto opsadu Jedrena nisu iskoristili da produže dalje sve do Istambula. Hteli su da se osvete za petstogodišnje robovanje pod Turcima.
Igrale se delije,
Na sred zemlje Srbije,
Sitno kolo do kola,
Culo se do Stambola.
Svira frula iz dola,
Frula moga sokola,
Sitno kolo do kola,
Čulo se do Stambola.
Čulo se do Stambola,
Carskog grada ohola.
Igra kolo do kola,
Ne haje za Stambola.
Živeo teško, zaboravljen od sviju i svakoga, teško bolestan i bez ikakve nege i udobnosti traje svoje poslednje dane Milorad M. Petrović, bogodani pesnik SELJANČICA, jedan od najznamenitijih pesnika u Srpstvu. Umro kao pravi prosjak, napušten od celog sveta. " Sahranjen je na Topčidarskom groblju, o državnom trošku. Nema spomenika na njegovom grobu.
Danas u mladenovačkoj opštini nema ni jednog pomena i znamena na Milorada Petrovića - Seljančicu.
-------------------------------------------------------------------------------------
Porodica: Oženio se svojom školskom drugaricom Ružom Knežević [ćerke radikala i narodnog poslanika Kola Kneževića]
Imali su četvoro dece Borislava [umro kao maturant], Radmilu (udata Krstić, studirala je istoriju umetnosti na Sorboni, Nemanju i Danku .
Otac Milorada Petrovića je bio seljaki i dugogogodišnji predsednik opštine zvao se Mateja, majkino ime bilo je Peladija
Umro kao pravi prosjak , napušten od celog sveta ...
-----------------------------------------------------------------------------------
Osvrt
Ne mislimo da je Milorad Petrović Seljančica klasik srpske poezije, ali smo ubeđeni da on ima svoje zasebno, malo i iskošeno, nesumnjivo, mesto u njenoj tradiciji i da nipošto ne bi smeo biti, kako je to sada slučaj, skrajnut. Nijedna poezija se ne svodi, i ne sme se svesti, samo na nekoliko velikih pesničkih imena. Njegove pesme ušle su u narod i pevaju se još a da se skoro sasvim zaboravilo ko je njihov autor. Gotovo da nema značajnog srpskog kompozitora koji nije muzički obradio (najčešće za hor) neku njegovu pesmu. Seljančica je početkom dvadesetog veka bio pesnik kojeg su, upravo zbog apsolutne dominacije zvučnog nad semantičkim, prigrlili srpski ( a ne samo oni ) kompozitori. Lista je ipozantna : Isidor Bajić, Stanislav Binički, Josip Bersa, Jakov Gotovac, Antun Doronić, Bladimir Đorđević, Davorin Janko, Božidar Joksimović, Dragutin Jelačić, Petar Konjović, Petar Krstić, Josif Marinković, Kosta Manojlović, Miloje Milojević, Stevan Mokranjac, Ivan Matetić - Ronjgov, Jovan Srbulj, Robert Tolinger, Stevan Hristić , Đorđe Balašević... Horove naslovljene " SELJANČICA " imaju S. Binički (6. pesama), P Krstić(6), S. Mokranjac (4), P. Konjović (3), M. Milojević, K. Manojlović i R. Tolinger." Čučuk Stanu ", komad s pevanjem, muzikom ce propratiti Stevan Hristić i Isidor Bajić; Pesme iz " Čučuk - Stane " ima i Kosta Manojlović. Najpopularnije pesme su: " Jesen stiže... ", " Čini ne čini " i " Igrale se delije ". Sa muzičke ravni posmatrano, ostaje uvertira " Srpska raja " Hristićeve " Čučuk - Stane ", Joksimovićeva svita " Mladost " i solo pevanje " Vragolan " P. Konjovića, " Klipa, klapa " P. Krstića, " Oka na momka " S. Mokranjca, " Divna noći " S. Biničkog i već spomenute muzičke obrade pesama " Jesen stiže... " i " Čini ne čini ". " Igrale se delije " su priča ( pesma ) za sebe. Gotovo da se ne moze među srpskim pesnicima naći onaj koji je u ovolikoj meri, i ovako uspešno, " prizivao " sebi kompozitore. Konkurentni Seljančici bii mogli biti, u tom pogledu, B. Radičević, Đ. Jaksić, Zmaj i V. Popa. Svi oni su kudikamo značajniji od njega; nijedan, međutim, nije pevljiviji. Pevljivost se ne može uzeti za manu kada je o lirici reč. Pogotovo kada je pesnik hteo, i uspeo, da je ostvari. Seljančica se lako peva . U pregledu " Srpska kjiževnost 1904. godine " piše kako pesnik iz Velike Ivanče " peva sveže, melodične pesme, veoma uspele odjeke lirskih narodnih pesama ". Seljančica nije klasik srpskog pesništva, ali jeste nesumnjiva književna činjenica. Niko ko se u pesništvo iole razume ne može ga pobrkati s drugim pesnikom. Znaju ga i oni koji za njega nisu čuli. Ako im nije u duhu, nesumnjivo im jeste u uhu.
